Пројектна идеја доприноси уклањању отпада са дивљих депонија и сметлишта и његовој поновној употреби за добијање енергије. Решење овог предузећа предвиђа набавку нових мобилних постројења на пословима санације и ремедијације дивљих депонија и сметлишта. Излазну фракцију са дивљих депонија транспортовали би у стабилно постројење за селекцију и како би он био поновно искоришћен за добијање енергије. Предвиђено је да четири мобилна постројења буду повезана у низ како би различите фракције биле максимално извучене из третираног отпада.

Ово решење обједињује уклањање дивљих депонија са ремедијацијом земљишта, рециклажу материјала и добијање енергије из отпада, а све у циљу поновног искоришћења отпада и заштите животне средине. Иновативно код оваквог начина уклањања дивљих депонија је то што би из комуналног отпада били извучени сви материјали који се могу рециклирати, а остатак депонован на санитарне депоније, за разлику од досадашње праксе када би након њиховог уклањања сав отпад завшио на санитарним депонијама. Поред тога, употребљив отпад би се претварао у енергију, а земљишта на којима су се налазиле дивље депоније враћале би се првобитној намени, што укључује пошумљавање. Тренутно се након уклањања дивљих депонија не испитује се квалитет земљишта на коме се она налазила. Ново решење предвиђа да се ради  лабораторијска анализа земљишта и уколико се примети озбиљно загађење, о томе би се обавестили овлашћени оператери за ремедијацију. Такође, сав опасан отпад би био предат оператерима на третман, док би неупотребњив отпад био депонован трајно на санитарну депонију.

У Србији постоји око 3.500 дивљих депонија. У просеку сваки грађанин Србије генерише 0.99 килограма отпада дневно, а покривеност одношења комуналног отпада је 70 одсто. На дивље депоније одлаже се око 40 одсто генерисаног комуналног отпада. У већини случајева дивље депоније се налазе у сеоским срединама и последица су недостатка средстава за проширење система сакупљања отпада. На овим депонијама често долази до самоспаљивања отпада, при чему и до емисија гасова са ефектом стаклене баште метана и угљед-диоксида (CO2). Депоније са највећим ризиком по здравље људи и животну средину су оне које се налазе на мање од 100 метара од насеља или 50 метара од обале река, потока, језера и акумулација.

Оваква иновативна пракса уклањања дивљих депонија допринела би смањењу гасова са ефектом стаклене баште (ГХГ) и поновној употреби отпада.